Vajda je, naime, u teatru reditelj koji se oslanja na drame čvrste literarne osnove (Šekspir, Dostojevski, Mrožek, Vispjanjski), njegov pristup svakome delu zavisi od vizije scenskog prostora, kao reditelj vezan je za određene glumce ili bolje reći za određeni tip glumaca, a kao umetnik ne vidi svoj rad izvan Poljske.

govore o rediteljevom približavanju konkretnim životnim okolnostima, o njegovoj želji da se umetnost, a samim tim i život, oslobode doktrinarstva.

Sofoklova "Antigona" i Brilova "Večernica" svedoče o Vajdinom naporu da reafirmiše elementarno pravo čoveka na lični izbor, ali u jednom opštijem društvenom kontekstu.

lako se, kako veli Karpinjski, Andžej Vajda ne bavi teorijskim pozorišnim promišljanjima, njegova teatarska praksa dokazuje da je Vajda inovator koji otkriva nova polja značenja u laboratorijskom pozorišnom radu.

Vajda, dakako, nije inovator poput Grotovskog, Kantora ili Barbe, ne bavi se formalizovanjem pozorišnog pisma niti pak zasnivanjem nove teatarske ikonografije; Vajda, tokom pripreme "Idiota", veli Maćej Karpinjski, dolazi do saznanja o neophodnosti otvorenih proba.

Vajdino pozorišno stvaralaštvo, u najinteresantnijim manifestacijama imala je mogućnost da upozna ne samo publika u gotovo svim evropskim zemljama, već i u tako dalekim kao što su Argentina i Venecuela.

To ide u prilog činjenici koje je svesno međunarodno pozorišno mnjenje, a koje je za Poljake očigledno, da Andžej Vajda trenutno spada u red najinteresantnijih pozorišnih reditelja u Evropi.Zna se u nas i o Vajdinom televizijskom radu, budući da je, koliko zimus, prikazivana serija "Tokom godina, tokom dana..." na malim ekranima, prihvaćena jednako srdačno kod kritičara kao i kod široke publike.Najzad, Andžej Vajda je dugogodišnji prijatelj Jugoslavije, stekao je u Beogradu lična poznanstva koja ga vezuju za ovaj grad čvrstim sponama.O pozorišnom poslu Andžeja Vajde, međutim, bivali smo sporadično obaveštavani, mahom preko dnevne štampe i oskudnih informacija, a mnogo rede su u Beograd dospevale predstave koje je Vajda postavljao u poljskim teatrima. BITEF-u videli smo "Slučaj Dantona" Stanislave Pšibiševske u izvođenju varšavskog Teatra povšehnji, a na 21 BITEF-u Stari teatar iz Krakova prikazao je "Zločin i kaznu" Dostojevskog.Vajda je, kako nas temeljno upoznaje Karpinjski, vezan za svoje teatarsko podneblje, za jezik svoga naroda i njegovu sudbinu.Vajda je, kako se vidi, do teorijskog saznanja došao neposredno, empirijski, a ne apstraktnom spekulacijom.